Svaka operativna odluka u arhitekturi nosi u sebi istorijski sud i ima svoju vrednost u arhitektonskoj praksi. Svaki izgradjeni objekat, cak i najmanja kuca dovoljno je velika da bi se sakrila od pogleda javnosti i time iskljucila iz sveopste zivotne sredine. Arhitektura izvire iz celokupne kulture. Zato pomognimo da se u svakom segmentu nasih zivota ostvari makar mali progres koji ce ostaviti traga i na arhitekturu ili ona na nase okruzenje i nase zivote.
Ne mozemo sadasnjost odvojiti od proslosti i smatrati je samoj sebi dovoljnom, niti pak treba slepo se pokoravati tradiciji i time izgubiti na inventivnosti i progresivnosti. Arhitektura nije rad jednog coveka, vec niza okolnosti i zahteva vremena. Princip vrednosti vremenom se menja, pa i sama stalnost nekih principa luta medju arhitektama i ponovo vraca kao nova i neotkrivena. “Da bi smo sebi trasirali put u buducnost, moramo znati odakle dolazimo, iskoristiti sve sto su nam protekli vekovi, tako radni u arhitekturi, ostavili...” (Viole Le Dik)
Komentari arhitekture koji je prate u jednom vremenu uvek pripadaju i tom istorijskom kontekstu koji im je delom odredjujuci. Tako ce se i autor prezentovanih radova sa par reci odrediti prema svojim delima.
Da li je teorija arhitekture samo prica o arhitekturi ili mozda vise od samo price? Teorija arhitekture obuhvata svaki pisani sistem ahitekture, celovit ili delimican zasnovan na estetskim kategorijama. Svaki teoretski sistem treba prosudjivati prema njegovim gledistima, najpre se pitajuci sta mu je cilj?, a onda i: kome je namenjen? Svakako je zanimljivo i razmisljanje koje je dao Emil Kaufman, a to je da: teorija umetnosti sama po sebi nije nista vise nego izraz duha jednog doba, a njen znacaj nije u cinjenici da ona sopstvenom vremenu oznacava smer, nego u tome sto ona sledecim narastajima sluzi kao spomenik proteklih ideja.
Samo u medjusobnom dijalogu mogu cvetati i teorija arhitekture i arhitektura sama. Mnogi veliki arhitekti su to spoznali i zajedno sa svojom arhitekturom, za sobom ostavili i celovita teoretska dela, Paladio i Frenk Lojd Rajt, na primer.
Etimoloski, rec arkitektura verovatno vuce koren od grcke slozenice ahitekton, graditeljska umetnost, neimarstvo, nacin zidanja, koja oznacava pravestinu. Arhitektura: umetnost i tehnika, tehnika i umetnost, oboje stalno jedno ispred drugog i jedno iza drugog. Prema shvatanju arhitekte Valtera Gropijusa umetnost je unapredjeni oblik zanatstva.
Ne propustimo i jedan komentar iz drugog ugla. Za krizu arhitektonske prakse nisu krivi samo arhitekti i njihovi teoreticari, posto njihova sloboda nije nesto sto postoji samo po sebi, nego je zavisna i od opstih drustvenih kretanja. Arhitekti mogu ciniti ono sto im dozvoljava i omogucava drustvo.
Arhitekturu je moguce definisati kao umetnicku artikulaciju ljudskih potreba za prostorom i elementima prostora u cijem stvaranju ucestvuju drustvo, arhitekta i korisnik. Ovo trojstvo, njihove veze i delovanje slikovito objasnjava Predrag Milosevic. Slobode triju strana u arhitektonskom stvaranju medjusobno se doticu i jedna drugu ogranicavaju (za primer: divlji kesten u svojo kori sadrzi tri ploda ponekad podjednaka a ponekad manje ili vise razlicita: ako je jedan veci onda su druga dva nesto manja). Optimalno po arhitekturu je da slobode triju strana budu podjednake. Ako je visi nivo tehnickog i ekonomskog razvoja onda su vise i slobode arhitekte, investitora i celog drustva, vece su i mogucnosti arhitekture (sto je veci kesten to su veci i njegovi plodovi unutra; odnosno veca sloboda jednog cinioca umanjije mogucnosti druga dva).